Штрајк

„Штрајк је прекид рада који запослени организују ради заштите својих професионалних и економских интереса по основу рада. Запослени слободно одлучују о свом учешћу у штрајку.

Штрајк се може организовати у предузећу или другом правном лицу, односно у њиховом делу или код физичког лица које обавља привредну или другу делатност или услугу (у даљем тексту: послодавац), или у грани и делатности, или као генерални штрајк.

Штрајк се може организовати и као штрајк упозорења. Штрајк упозорења може трајати најдуже један сат.

Одлуку о ступању у штрајк и штрајк упозорења код послодавца доноси орган синдиката одређен општим актом синдиката или већина запослених.

Одлуку о ступању у штрајк у грани и делатности доноси надлежни орган синдиката у републици.

Одлуку о ступању у генерални штрајк доноси највиши орган синдиката у републици.

Одлуком о ступању у штрајк утврђују се: захтеви запослених; време почетка штрајка; место окупљања учесника у штрајку ако се штрајк испољава окупљањем запослених и штрајкачки одбор који заступа интересе запослених и у њихово име води штрајк“. (чл. 2.-5. Закона о штрајку “Сл. лист СРЈ“, бр.29/96 и “Сл. Гласник РС”, бр.101/2005 – др. закон)

Штрајкачки одбор је дужан да штрајк најави достављањем послодавцу одлуке о ступању у штрајк, најкасније пет дана пре дана одређеног за почетак штрајка, односно двадесет четири часа пре почетка штрајка упозорења, ако овим законом није утврђен други рок.

Одлука о ступању у штрајк запослених у грани или делатности или у генерални штрајк доставља се надлежном органу одговарајућег удружења послодаваца, оснивачу и надлежном државном органу.

Ако се штрајк испољава окупљањем запослених, место окупљања учесника у штрајку не може бити ван пословних – радних просторија, односно ван круга пословног простора запослених који ступају у штрајк.

Штрајкачки одбор и запослени који учествују у штрајку дужни су да штрајк организују и воде на начин којим се не угрожава безбедност лица и имовине и здравље људи, онемогућава наношење непосредне материјалне штете и омогућава наставак рада по окончању штрајка.

Штрајкачки одбор и запослени који учествују у штрајку не могу спречавати послодавца да користи средства и располаже средствима којима обавља делатност.

Штрајкачки одбор и запослени који учествују у штрајку не смеју спречавати запослене који не учествују у штрајку да раде. (чл. 5. и чл. 7. Закона о штрајку)

У решавање спора поводом штрајка код послодавца код ког је неопходно обезбедити минимум процеса рада (чл. 9. и 10.) Агенција се укључује по службеној дужности (чл.18 и 19 Закона о мирнм решавању радних спорова („Сл. гласник РС“, бр. 125 од 22. новембра 2004, 104/09).
У осталим случајевима укључује се сагласном вољом страна (чл. 5. – добровољан приступ).

Мирење је процес усаглашавања штрајкачких захтева и послодавчевих могућности, пред Одбором који чине представници синдиката или штрајкачког одбора, послодавца и миритељ, који председава. Циљ поступка је постизање Споразума чланова Одбора, који странама дају писану Препоруку о могућем начину решења штрајка. Уколико се представници у Одбору не усагласе, Препоруку може сачинити миритељ. Препорука није обавезујућа за стране у спору.

Штрајк престаје споразумом страна у спору или одлуком синдиката, односно већине запослених о престанку штрајка.
За сваки нови штрајк учесници у штрајку дужни су да донесу нову Одлуку о штрајку (члан 8 Закона о штрајку).

Сходно наведеном, обавеза престанка штрајка током мирења не постоји, али је у духу мирног решавања. Закон не познаје „замрзавање штрајка током преговора“, и једном прекинут штрајк не може се наставити, без обзира на истоветност штрајкачких захтева.