Примери добре праксе

СПОРАЗУМАН НАЧИН ОКОНЧАВАЊА АРБИТРАЖНОГ ПОСТУПКА

Два спора поводом злостављања на раду, у Клиничком центру Србије, решена су арбитражним решењима (правоснажним и извршним), заснованим на СПОРАЗУМУ свих учесника у поступку – подносиоца предлога за заштиту од злостављања, лица које се терети за злостављање и послодавца. Арбитражно решење у овом поступку, представља слободно изражену вољу свих страна, трајно и коначно је хармонизовало односе, прихватљиво је у примени и представља пример добре праксе.

Овакав начин решавања спора треба покушати увек кад је то у диспозицији страна (кад није ограничено принудним нормама), јер хармонизује односе и представља WIN-WIN решење, у коме свака страна осећа да је нешто добила, што побољшава радни амбијент, стимулише радни учинак и унапређује тимски рад. Нико не опструише примену, јер ствара конститутиван однос, који су сви учесници сагласно утврдили.

Спорови поводом злостављања на раду су комплексни: емоционални, социјални, интересни и правни. Да би се успешно и трајно решили, захтевају мултидисциплинарни приступ, емоционалну, социјалну и вербалну интелигенцију. Поред подразумеване стручности у области радног права, потребно је и препознавање карактеристичних индикатора, који указују на постојање мобинга или на злоупотребу права на заштиту од мобинга. Ово је значајно јер Закон о спречавању злостављања на раду подједнако санкционише кршење права (мобинг) и злоупотребу права на заштиту од мобинга, што одступа од основног облигационог начела да се свака злоупотреба санкционише кроз накнаду штете оштећеном.

Додатну дилему доноси и то што посебни закони који регулишу процесуирање – Закон о спречавању злостављања на раду и Закон о мирном решавању радних спорова, нуде различита решења, и површно посматрано – оно што један закон предвиђа, други искључује.
Конкретно, поступак код послодавца по Закону о спречавању злостављања на раду, води се по општим начелима медијације и успешно окончава постизањем споразума, уз сагласност послодавца, јер у противном (ако није у духу пословне политике) може бити декларативан, а не конститутиван – практично неизвршив и непримењив. Начело добровољности афирмисано је у свим фазама, за разлику од Закона о мирном решавању радних спорова, којим је оно ограничено до прве расправе.

Арбитражно решење арбитар доноси на основу спроведеног доказног поступка, утврђивањем доказа, док се у медијацији током поступка преговара. Из тога би се, рестриктивним тумачењем, могло закључити да арбитража искључује одлучивање преговарањем. Али, ако сагледамо заједнички циљ оба Закона, као и најшири циљ целог радног законодавста: хармониозацију радноправних односа, јасно је да све прописе треба тумачити правно кохерентно, систематски и циљно – да поред задовољења циљева који представљају вољу законодавца, треба да задовоље интересе страна у спору.

Сходно основном правном начелу, да је оно што није забрањено допуштено (Code Civil), најсврсисходније и најхармоничније решење је оно које садржи вољу страна – решавање преговарањем, пре решавања доказивањем. Решања споровa поводом злостављања у КЦС су два примера добре праксе, и представљају сасвим нов приступ WIN – WIN окончању спора.

Ако се спорна ситуација не може решити споразумно, арбитар ће поступити у складу са одредбама арбитражног поступка, које су по процедури поједностављен судски, парични поступак.