Примери добре праксе(индивидуални)

Design image
Повратак на насловну страну

Студија случаја 1

07. 03. 2017.

Учесници у спору

Учесници у спору били су запослена, као предлагач, са једне стране и послодавац – противник предлагача, са друге стране.

Предмет спора

Предмет спора био је поништај решења о престанку радног односа (отказа уговора о раду).

Како се укључио арбитар

Предлогом запослене, уз писмену сагласност послодавца, покренут је индивидуални радни спор између страна у спору.

С обзиром да учесници у спору нису споразумно одредили арбитра, то је, на основу одредбе члана 12. став 2. Закона о мирном решавању радних спорова („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 104/09), арбитра у овом спору решењем одредио директор Републичке агенције за мирно решавање радних спорова.

По одређивању за поступајућег арбитра и преузимању предмета, арбитар је, без одлагања, након усмене, телефонске комуникације са странама у спору одредио место, датум и време одржавања јавне расправе. Јавна расправа је одржана у просторијама послодавца, у присуству страна у спору, и окончана је у истом дану када је и започета.

КРАТАК ПРЕГЛЕД ТОКА ПОСТУПКА

Ради утврђивања чињеничног стања од значаја за решење ове правне ствари, арбитар је на рочишту за јавну расправу спровео доказни поступак. Према утврђеном чињеничном стању, подноситељка предлога је код послодавца била у радном односу на одређено време на радном месту продавца у маркету послодавца где је конкретног дана у одређено време из кавеза у коме се налази козметика криомице и неовлашћено узела дезодоранс „Dove“ који је затим однела у хладњачу за воће и сакрила га испод рафа, са намером да га користи. Полазећи од наведеног чињеничног стања, кога је признала и подноситељка предлога, послодавац је Упозорењем подноситељку предлога упозорио да су стекли оправдани разлози за отказ уговора о раду. Упозорење је подноситељка уредно примила. Изјашњењем на упозорење подноситељка предлога је навела да не спори узимање дезодоранса, оправдавајући тај чин потребом да анулира непријатне мирисе који настају услед претераног знојења и неконтролисаног вршења мале нужде услед здравствених проблема. Решењем послодавца утврђено је да је запосленој, на пословима продавца у супермаркету, престаје радни однос отказом од стране послодавца Уговора о раду, због повреде радне обавезе утврђене тачком 16, подтачком 11. наведеног уговора о раду, која се састоји у неовлашћеном располагању и послузи средстава послодавца. Запослена је решење уредно примила. У поступку отказивања уговора о раду није тражено мишљење организације синдиката, јер подноситељка није његов члан.

Правна оцена и исход поступка

На основу изведених доказа, брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, арбитар је утврдио да предлог запослене није основан. У погледу законитости оспореног решења са аспекта примене материјалног права, арбитар је оценио да је оспорено решење донето у складу са одредбом члана 179. тачка 2) Закона о раду, којом је утврђено да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду и одредбом тачке 16. подтачка 11. Уговора о раду, којом је утврђено да запосленом престаје радни однос отказом уговора о раду од стране послодавца ако својом кривицом учини повреду радне обавезе и то неовлашћено располагање и послуга средстава послодавца. Наиме, из писаних изјава запослене и заменика пословође у маркету послодавца, као и изјаве подноситељке предлога дате на јавној расправи одржаној у овом поступку, неспорно је утврђено да је подноситељка конкретног дана из кавеза супермаркета у коме се налазила козметика, неовлашћено узела дезодоранс „Dove“ који је затим однела у хладњачу за воће и сакрила га испод рафа, са намером да га употреби. Код тако утврђеног чињеничног стања, а полазећи од тога да оспорено решење садржи чињенични опис радње повреде радне обавезе који омогућава идентификацију повреде радне обавезе, односно њену квалификацију, да се чињенични опис повреде радне обавезе може подвести под одредбу тачке 16. подтачка 11. Уговора о раду, односно да се повреда радне обавезе може квалификовати као неовлашћено располагање и послуга средстава послодавца, оспорено решење је, по оцени арбитра, на закону засновано.

Арбитар је посебно ценио и тврдњу подноситељке предлога да је за исту повреду радне обавезе већ кажњена умањењем зараде за одређени месец, па је поводом те тврдње прибављена месечна оцена радног постигнућа запослене за тај месец на основу које је утврђено да је до умањења зараде дошло по основу оцене рада именоване, у смислу одредбе тачке 6. Уговора о раду, према којој се зарада може умањити или увећати до 30% по основу индивидуалне оцене запосленог, а не по основу повреде радне обавезе, из чега произилази да није повређено начело забране одлучивања двапут у истој ствари (ne bis in idem). Арбитар је ценио и остале наводе страна у поступку, али их није посебно образлагао оцењујући да немају значај одлучујућих околности и да, стога, нису од утицаја на друкчије решење ове правне ствари.

На основу спроведеног доказног поступка и утврђеног чињеничног стања, применом релевантног права, арбитар је оценио да је поступак отказа уговор о раду спроведен у складу са одредбама чл. 179. до 182, чл. 184. и 185. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13), те је решењем одбио као неоснован предлог запослене да се поништи као незаконито решење послодавца о престанку радног односа запослене, отказом од стране послодавца уговора о раду, због повреде радне обавезе.