Štrajk

„Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada. Zaposleni slobodno odlučuju o svom učešću u štrajku.

Štrajk se može organizovati u preduzeću ili drugom pravnom licu, odnosno u njihovom delu ili kod fizičkog lica koje obavlja privrednu ili drugu delatnost ili uslugu (u daljem tekstu: poslodavac), ili u grani i delatnosti, ili kao generalni štrajk.

Štrajk se može organizovati i kao štrajk upozorenja. Štrajk upozorenja može trajati najduže jedan sat.

Odluku o stupanju u štrajk i štrajk upozorenja kod poslodavca donosi organ sindikata određen opštim aktom sindikata ili većina zaposlenih.

Odluku o stupanju u štrajk u grani i delatnosti donosi nadležni organ sindikata u republici.

Odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata u republici.

Odlukom o stupanju u štrajk utvrđuju se: zahtevi zaposlenih; vreme početka štrajka; mesto okupljanja učesnika u štrajku ako se štrajk ispoljava okupljanjem zaposlenih i štrajkački odbor koji zastupa interese zaposlenih i u njihovo ime vodi štrajk“. (čl. 2.-5. Zakona o štrajku “Sl. list SRJ“, br.29/96 i “Sl. Glasnik RS”, br.101/2005 – dr. zakon)

Štrajkački odbor je dužan da štrajk najavi dostavljanjem poslodavcu odluke o stupanju u štrajk, najkasnije pet dana pre dana određenog za početak štrajka, odnosno dvadeset četiri časa pre početka štrajka upozorenja, ako ovim zakonom nije utvrđen drugi rok.

Odluka o stupanju u štrajk zaposlenih u grani ili delatnosti ili u generalni štrajk dostavlja se nadležnom organu odgovarajućeg udruženja poslodavaca, osnivaču i nadležnom državnom organu.

Ako se štrajk ispoljava okupljanjem zaposlenih, mesto okupljanja učesnika u štrajku ne može biti van poslovnih – radnih prostorija, odnosno van kruga poslovnog prostora zaposlenih koji stupaju u štrajk.

Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku dužni su da štrajk organizuju i vode na način kojim se ne ugrožava bezbednost lica i imovine i zdravlje ljudi, onemogućava nanošenje neposredne materijalne štete i omogućava nastavak rada po okončanju štrajka.

Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku ne mogu sprečavati poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost.

Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku ne smeju sprečavati zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade. (čl. 5. i čl. 7. Zakona o štrajku)

U rešavanje spora povodom štrajka kod poslodavca kod kog je neophodno obezbediti minimum procesa rada (čl. 9. i 10.) Agencija se uključuje po službenoj dužnosti (čl.18 i 19 Zakona o mirnm rešavanju radnih sporova (“Sl. glasnik RS”, br. 125 od 22. novembra 2004, 104/09).
U ostalim slučajevima uključuje se saglasnom voljom strana (čl. 5. – dobrovoljan pristup).

Mirenje je proces usaglašavanja štrajkačkih zahteva i poslodavčevih mogućnosti, pred Odborom koji čine predstavnici sindikata ili štrajkačkog odbora, poslodavca i miritelj, koji predsedava. Cilj postupka je postizanje Sporazuma članova Odbora, koji stranama daju pisanu Preporuku o mogućem načinu rešenja štrajka. Ukoliko se predstavnici u Odboru ne usaglase, Preporuku može sačiniti miritelj. Preporuka nije obavezujuća za strane u sporu.

Štrajk prestaje sporazumom strana u sporu ili odlukom sindikata, odnosno većine zaposlenih o prestanku štrajka.
Za svaki novi štrajk učesnici u štrajku dužni su da donesu novu Odluku o štrajku (član 8 Zakona o štrajku).

Shodno navedenom, obaveza prestanka štrajka tokom mirenja ne postoji, ali je u duhu mirnog rešavanja. Zakon ne poznaje „zamrzavanje štrajka tokom pregovora“, i jednom prekinut štrajk ne može se nastaviti, bez obzira na istovetnost štrajkačkih zahteva.